KRSTARENJE PO SEĆANJU

O indonežanskim ženama s četiri muža, tragičnoj sudbini devojaka iz civilizacije Maja, dobrodošlicama u plemenu Masai i bogatstvu Andaluzije

Indonezija, Tibet, Andaluzija, Norveška, Kašmir, Tanzanija... Marija Savin je prošla sve kontinente, jedino nije bila u Australiji i na Novom Zelandu. Još dok je kao tehnolog poljoprivrede radila u PKB – u grabila je svaku priliku da obiđe manastir, planinu, neki do tada njoj nepoznati predeo. Postala je vremenom i turistički vodič, prvo su je turisti zamolili da im ispriča nešto zanimljivo o fruškogorskim manastirima, jer se profesionalni vodič nije pojavio, i pošto je to jako uspešno odradila, zavolela je ovo zanimanje, pa je docnije i ispit položila. Putovanja je nastavila po inostranstvu, a doživljaje je objavljivala u štampi i putopisnim knjigama.
Svet je velik, lep i ponekad surov. Za ovaj broj "Magazina" od svog bogatog iskustva poželela je da kao iskusni svetski putnik izdvoji za naše čitaoce neke njoj najzanimljivije i najdraže isečke iz sećanja... Još je pod utiscima španske Andaluzije, nešto ranije krstarila je norveškim fjordovima, pre severa Evrope posetila je Tajland. Divna dalekoistočna zemlja, mili, predusretljvi, istočnjački strpljiv narod, spreman da trpi i pruža puno lepog. Seća se jezera pored kojeg se slavi dan ljubavi, a oni kojima je astrolog prorekao da će se venčati proveravaju svoju sreću tako što uđu u čamce, pa ako se čamci u vodi razdvoje brak će biti pun iskušenja, a ako mirno seku talase plove jedan pored drugog, devojku i mladića u budućnosti čeka bračna sreća i puno dece. I u mnogoljudnoj Indoneziji s sedamnaest i po hiljada ostrva i trista plemena, ne skidaju osmeh s llica. Čak ni oni koji žive u podnožju vulkana Gugung agung, "Pupak sveta", koji može svakoga časa da proradi. Indonežani kažu, "ako sudbina ne mimoilazi cvet i kamen, neće ni ljudski život", a jedna od njihovih mudrosti je i ova "ako te je život naučio da podnosiš samo bol ili samo radost, onda te je malo naučio".

Na jednom od brojnih indonežanskih ostrva Baliju igraju svoje balinežanske igre, rade na pirinčanim poljima, crveni pirinač odvajaju za decu, crni za rakiju, a beli za hleb. Balinežani rano proslavljaju punoletstva, devojčicama u 12, a dečacima s 13 godina. Tada ih dovode na neko tajnovito mesto i sastružu im šest prednjih zuba, da bi sva zla i demoni bili isterani. Najomiljenija im je borba petlova, imaju puno hramova, posebno su im značajni oni za sahranjivanje, koji se sastoje od piramide od bambusa visoke osam metara, a na vrhu je figura bika u drvetu, u kojeg stavljaju telo umrlog uvijenog u beli čaršv. Ne plaču, ne nariču, Balinežani veruju da je život samo spona do večne doline sriće koja je ispunjena duhovnim smislom. Zato ceo život štede za onaj lepši i bolji koji će doći. Telo umrlog spaljuju, a pepeo odnose u dvorište kuće u kojoj se rodio, jer je svako pri rođenju dobio svoj mali hram u kome će počivati.
Na Sumatri ima bezbroj običaja, a za naše predstave najneobičniji su oni u jednom od brojnih plemena gde svaka žena ima pravo na četiri muža. Muškarci žive u takozvanim mošejama, belim šatorima koji po nečemu podsećaju na male džamije. Svaki od muževa dolazi ženi samo onda kada ga ona pozove, ali s druge strane, postoje pravila i za žene, jer može da bira samo jednog od te četvorice. Na Sumatri koja je dugo bila pod uticajem Engleske i Holandije, umrli se sahranjuju u kamenom sanduku u koji se stavlja sve blago, nakit, da se nađe pokojniku ako mu na onom svetu zatreba. U Africi, u plemenu Masai, koje živi na prostorima Kenije i Tanzanije, sasvim druga pravila. Pripadnici ovog plemena ne vole da se slikaju, a gostoprimstvo izražavaju tako što gosta ponude tikvom u kojoj su pomešani bivolje mleko i krv.
Turisti koju žele s njima da provedu neko vreme ne smeju da odbijaju ovo čašćavanje, a ako ostanu nešto duže shvatiće da se urođenici hrane vrlo posno, oblače samo u kožuhe životinja, vešti su lovci i obično imaju više žena. Kao izraziti gospodari porodice prave raspored šta će koja žena da radi, koja će da čuva decu, koja da veze, radi u polju...

Andaluzija u Španiji je s puno atraktivnih gradova koje turisti obožavaju da posete. Sesvilja, Granada, Kordoba, Toledo... Andaluzija stvara iluziju čipkaste arhitekture, spoja parkova, fontana, a njena prestonica Sevilja oslikava Španiju kao kolevku slatkog vina, flamenka, mavarskog stila.
Španske galije, zahvaljujući reci Gvadalhivir, donosile su u Sevilju iz srednje i južne Amerike začine, šećer, dukate, umetničke radove Indijanaca, ploveći uzvodno rekom. Odavde je Kolumbo krenuo za Ameriku. Prvi put su se s krompirom, duvanom i paradajzom susrili Seviljani kada je tada nepoznata roba iz Amerike ovaj grad učinila slavnim. Sve blago slivalo se u lepu dvanaestospratnu kulu, nazvanu Zlatna kula ili Tore del oro. Još jedna znamenitost Sevilje je Katedrala sa zvonikom zvanim Hiralda, to je jedna od najvećih crkava na svetu koja je prethodno bila džamija u mavarskom stilu, kao i mnoge katolilčke katedrale u ovom delu Španije.

Andluzija je nekada bila centar vladavine Mavara, od 8. do 15. veka, pa su islamski uticaji u umetnosti ostali veoma jaki. Katedrala je završena 1506. godine i premašila je po veličini carigradsku Svetu Sofiju. U njoj se nalazi jedna od dva groba Kristifora Kolumba, Španci tvrde da je Kolumbo sahranjen kod njih u katedrali Heralda, gde se nalaze zapisi koje je pisao na putovanjima, dok se istovremeno u Dominikanskoj Republici kunu da je grob slavnog moreplovca baš u toj zemlji.
Sevilja je poznata i po flamenku, Don Žuan je ovde rođen, Servantes je proveo pet godina u zatvoru u okolini ovog grada, a radnji "Figarove ženidbe", opere i Mocarta i Rosinija se dešava u blizini Sevilje...
-Sva ta lepota mi je stvorila i tugu, jer je to bogatstvo stvoreno znojem Indijanaca, kaže Marija Savin i napominje da su civilizacije Maja i Inka porobili propali plemići, vojskovođe Pizaro i Kortes. Ovaj durgi je za bogatstvo Maja u Meksiku i Gvatemali saznao dok je boravio na Kubi, dok je Pizaro, pod još nedovoljno poznatim okolnostima, sa samo 200 naoružanih boraca uspeo da uništi Inke na Maču Pikču.
-Maje su ugradile brojne zakonitosti iz svoja dva kalendara: solarnog i lunarnog, što su na sve četiri strane sveta do vrha piramide sagradili po 91 stepenik koji s poslednjom terasom hrama čine broj 365, broj dana u gadini. U noći punog meseca odrađivali su ravnodnevnicu, na poslednjoj devetoj terasi piramide. Uoči žetve kukuruza iz istog hrama je izvođena mlada devojka u belom, u pratnji sveštenika i muzike i koračala putem od piramide do svetog izvora. Tu bi uz gromoglasnu muziku s obiljem nakita od crnog, belog i zelenog žada, i od srebra, bila bačena u bunar dubok četrdesetak metara, kao žrtva bogu kiše. Arheolozi su u prošlom veku pronašli 400 skeleta u žitkom mulju bunara. Samo je nakit odoleo vremenu, to se dešavalo na ostrvu Jukatan u 15. veku, kada je Kolumbo otkrio Ameriku.
Velike civilizacije imale su i svoju mračnu stranu. Iza velikih dostignuća ostane i puno tragike i običaja koje ne možemo da shvatimo. Ali, zar se i danas, u 21. veku ne dešavaju drastične stvari?

"Magazin"
D. Stevanović