ŽIVOT TAMO NEGDE

Razgovor o
putovanjima sa
svetskim putnikom,
publicistom i putopiscem,
Marijom Savin,
koja je putovala u
više od 100 zemalja

Gospođa Marija Savin rođena je u Novom Sadu, gde je i diplomirala na Tehnološkom fakultetu. Interesovanje za mnoge oblasti nauke i tehnike, za kulturu, civilizaciju, život i običaje drugih naroda, produbila je putovanjima sa kojih je donosila snimljene foto materijale (filmove i fotografije) i uobličila ih u autorski putopisni film. Objavljivala je i putopisne reportaže u brojnim listovima i časopisima, kao što su "Politika", "Bazar", "Nada", "Žena", "Front", "Ilustrovana politika", "Magazin", "Praktika".

Dugogodišnji je saradnik Radio Beograda, u veoma slušanim emisijama: "Zabavnik", "Kod dva bela goluba", "Zvučna podneblja", "Sa svih strana meridijana", "Noć putovanja", "Svetski putnik". Više od trideset godina saradnik je Dečijeg kulturnog centra u Beogradu, kao i mnogobrojnih institucija kulture u Srbiji. Više od petnaest godina je predavač na Kolarčevom narodnom univerzitetu i Kulturnom centru Beograda. Istovremeno, njene turističke filmove videli su mnogi građani Beograda, ali i publika širom bivše Jugoslavije.
Svoje impresije sa dalekih putovanja objavila je u putopisnim knjigama: "Put ka suncu" (2003.), "U dodiru s nebom" (2007.) i "Persija – putovanje kroz istoriju" – koautor (2004.). Za zalaganja u turizmu i doprinos razvoju turizma u našoj zemlji, nagrađena je Zlatnom značkom Turističkog saveza Beograda. Član je mnogih društava prijateljstva, a posebno aktivna kao član društava prijateljstva Srbije sa Indonezijom, Kubom, Iranom, Latinskom Amerikom. Publicista, putopisac i svetski putnik, Marija Savin jedna je od retkih, koja je posvetila svoj život putovanjima. Proputovala je u više od 100 zemalja sveta. Proučavala je stare civilizacije Maja, Asteka i Inka. Posmatrala džinovske kornjače na ostrvima Galapagosa, plivala u svim okeanima, obišla komodo guštere u Indoneziji, ali i fotografisala prašume Afrike i Latinske Amerike. Možda najinteresantnija iskustva, stekla je družeći se sa plemenima Kenije i Tanzanije, ali je uzbudiljive susrete imala i sa Berberima. Za celi život ostaće joj u sećanju Iguasu vodopadi i festival u Rio de Ženeiru, za koji smatra da je najlepši grad na svetu. Gospođa Marija je prihvatila da piše svoje utiske sa putovanja i za naše čitaoce, što je povod da je predstavimo.

Šta za Vas znači putovanje? Da se ponovo rodite, da li biste izabrali isti životni put?
Putovanja su i fizička i duhovna kretanja – osetiti impuls života i sveta, pokretanje sopstvenih ideja, obogaćivanje sopstvenih misli, vidika i duhovnosti. Putovanja su potrebna, da bi se izašlo iz sebe, potrebno je osetiti duh i dah naroda i život tamo negde...
Otkrivanje starih, dalekih kultura i civilizacija, susreti sa ljudima dalekih meridijana, beleženje perom i kamerom, motiv su mojih putovanja. Setila sam se reči pesnika Đure Jakšića: "Ne može se zemlja upoznati dok se ne izgazi umornim nogama". Traganja za znanjem u brojnim domenima kulture, nauke i tehnike, za svetskim dostignućima, pokretački su motivi u mom životu i možda bih sličan put izabrala ponovo.

Koji je razlog pisanja i držanja predavanja?
Mislim da posle nas ne ostaje ono što smo sakupili, već ono što smo predali drugima. Taj prenos rečima, kamerom, fotografijom, da i drugi u tome uživaju, zadovoljstvo je i za mene.

U Vašim putopisima ima veoma puno podataka. Kako dolazite do njih?
Čitanje onoga što je već napisano, praćenje kulturnih i civilizacijskih otkrića, ono što je otkriveno, praćenje kroz listove, tv programe, a pre svega, mogućnost čitanja i praćenja svega i na stranim jezicima, koje poznajem i susreti sa ljudima, na dalekim meridijanima, izvori su mojih saznanja.

Šta je presudno da biste otputovali u neku zemlju? Imate li, makar okvirni, plan putovanja?
Velike civilizacije, stare kulture, prirodne lepote, ljudi koji su obeležili jedno vreme, svojom predanošću nauci, filozofija, religija, istorija naroda, sve to objedinjeno, želim da prenesem drugima, i mnogo toga što se, na tim putovanjima, može saznati u susretu sa ljudima. A za ove susrete, presudno je znanje stranih jezika i upoznavanje zemlje kroz literaturu.

Kako putujete? Čime najviše volite da putujete, kada biste mogli da birate?
Obišla sam prvo našu zemlju, staru Jugoslaviju, a kasnije i kao turistički vodič proputovala sam celu Planetu Zemlju. Bila sam posvećena svom inženjerskom poslu u redovnom radnom vremenu, a kao turistički vodič radila sam vikendom, praznicima i za vreme godišnjeg odmora. Tada sam putovala uglavnom autobusom, ređe vozom. U daleka mesta putujem avionom do odredišta, a često se, po toj državi, na kraćim relacijama putuje autobusom. Najviše sam putovala "Atlasom", "Jugotursom", "Kompasom", "Putnikom", a sada "Kon Tikijem".

Koja zemlja je na Vas ostavila najdublji utisak?
Na ovo pitanje, gotovo nemoguće je dati jednostavan odgovor. Svaka zemlja, na svoj način, jedinstvena je. Kada se toliko toga vidi i obiđe, kod nas i u svetu, opredeljenja su raznovrsna. Putujući nekadašnjom Jugoslavijom, ostali su mi nezaboravni utisci o Durmitoru i njegovim jezerima, Andrijevici, Komovima i njegovim vrhovima, Plitvičkim jezerima i slapovima Vintgara u Sloveniji. U Evropi, mavarska arhitektura Španije, Andaluzije prepuna je senzualnosti, razuđenosti, to je neponovljiva čipka u kamenu mavarskih dvoraca. Čuda prirode Petre u Jordanu, gde je crveni kamen nabatejskog carstva ostao da bdi u nebu, a otmena tišina u dnu kanjona ostaje za nezaborav. Kapadokija sa "vilinim dimnjacima" i peščanom erotikom, kao i neponovljivom istorijom starih Hetita, pamti se kao najlepše delo vajano prirodom. Južna Amerika, posebno Peru, s vrhovima Maču Pikču i kulturom Inka, u gradu u zagrljaju kosmosa čije ostatke udaraju vetrovi i iznad kojih kruže kondori, neizbrisiv su trag velike civilizacije. Nepal i Tibet, sa svojom kulturom, krunisanom duhovnom uzvišenošću, u raspletenom sjaju prvih sunčanih zraka, ostaju tako da traju. U Kambodži i Ankor Vatu, čini se da je snaga lepote i stvaralačke ljubavi neimenovanih neimara otela moć budućnosti. Afrika sa svojom lepotom divljine i razuđenom prirodom pravi je zov divljine. Indonezija je izuzetno trusno područje, a ljudi žive u senci vulkana i njihovoj stalnoj pretnji. Pa ipak, njihova ljubaznost i osmeh uvek su tu, u borbi sa prirodnim stihijama brane se stvaralačkim radom. Spremni su da kažu "ako sudbina ne mimoilazi cvet i kamen, neće ni ljudski život". Civilizacija Maja u Gvatemali i Meksiku, do sada je najveći otkriven domet civilizacije jednog naroda i potvrda da tradicije dugo žive, vreme ostaje tu, gde se, još uvek skidaju zavese vremena i otkriva zora istorije dalekih civilizacija. Nezaboravni su sureti sa Amišima, kao i što je neraskidiva veza lepote prirode i naroda nad Iguasu vodopadima u Brazilu i Argentini. Iran i Izrael ostaju kao kolevke najveće stare civilizacije i svaki kamen je deo mozaika drevne prošlosti koja svoje stare izvore preliva u sadašnjost i budućnost. Dopadaju mi se zemlje koje nisu brisale svoje ostatke prošlosti, već su nadograđivale na neke davne civilizacijske početke, svoju istoriju u najlepšem arhitektonskom i građevinskom smislu. Sve je to u meni, u mojim pričama i uvek ih oživljavam, kroz sećanja i susrete i još više od rečenog.

Koji grad Vas je fascinirao?
To je Rio de Ženeiro. Po svojoj razuđenosti, deluje kao najlepša kompozicija najlepših zvukova u oslikavanju prirode. S druge strane, Vankuver ostavlja fascinantan utisak sa belim vrhovima planina, plavim morskim usecima i najlepšim geografskim položajem.

Koji susret Vam je nezaboravan?
Jedan od zanimljivijih susreta bio je sa decom Burme, na obali jezera Inle, kada smo zajedno plovili jezerom i uživali u dekorima manastira na obalama, zatim u fabrici tkanina i zajedničkom ručku. Deca su tako ljupka, otvorena, lepih očiju i izraza i predana su priči s turistima iz daleka. Deca Burme su bila posebno radosna u razgovoru s turisitma, jer je Burma često bila pod pritiskom nemira. Svaki dolazak turista budio je u njima osećanje sigurnosti i zatišja, pa su radosno uzvikivali "mir, mir, mir". S druge strane, susreti sa decom Indonezije su posebni. Deca su, u ranim jutarnjim satima, sakupljala školjke na obali mora, zatim ih nizali u ogrlice. Kad su nam prišli i počeli da razgovaraju sa nama, poklonili su nam ogrlice od školjki i prsten sa sedam srebrnih manjih prstenova, kao znak sreće i prijateljstva sklopljenog upravo tu, na balinežanskoj obali sela Sanur-bič.

Šta biste preporučili stranim turistima da obavezno obiđu kod nas?
Naša posebnost je u našim antičkim i srednjovekovnim kulturno-istorijskim spomenicima. I mi imamo našu Svetu goru. Divno je putovati fruškogorskim manastirima i proplanke i manastire vezati za boravak Dositeja Obradovića, Milice Stojadinović Srpkinje i one koji su joj dolazili u goste, za pesnika Lazu Kostića, mnoge istoričare, pisce, pesnike, naše vladare, koji počivanju u manastirima. Ovčarsko-kablarski manastiri vezani su za velikane naše kulture. Sremska Mitrovica sa rimskom kulturom, Požarevac sa Viminacijumom i galerijom Milene Pavlović Barili, Niš sa rimskim spomenicima, utvrđenjima, Ćele kulom, posebni su izazovi. Dvorci Vojvodine i upoznavanje inteligencije prošlih vekova, gradovi Novi Sad i Sombor sa svojim zdanjima i poklonicima lepe umetnosti i književnog stvaralaštva, treba lo bi da budu nezaobilazni deo posete. Manastire iz vremena Nemanjića, Lazarevića, Brankovića, Karađorđevića, Obrenovića i poznavanje legendi o njihovom nastanku, smatram delom istorije koju treba znati i van granica naše zemlje.

Objavili ste tri knjige putopisa. Koliko je interesovanje čitalaca za putopis?
Putopisi su trajno zabeležene impresije i ljubav prema predelima koje sam videla i ljudima koje sam upoznala. Snimam kamerom i fotoapartom i zapisujem na putovanjima impresije i saznanja o predelima u kojima se nalazim. Svoje putopisne filmove u potpunosti sam obrađivala od snimanja, montaže, nanošenja muzike i teksta. I za putopisne filmove uvek je bilo i ostalo veliko interesovanje. Pisala sam i za veliki broj listova i najveći deo tekstova pretočen je u moje knjige putopisa. Interesovanje za živu reč i filmove kod publike je uvek bilo veliko. Intersovanje da u knjizi putopisa pročitaju ono što su čuli u mom izlaganju, takođe je veliko i osećaj i želja da puno toga rečenog sačuvaju u sećanju.

Osim u Srbiji, gde biste voleli da živite?
"Idući uči, u vekove gledaj" govorio je Dositej Obradović, putujući svetom. Neka putovanja i gradove ponovo želim da vidim. Ali nikada nisam razmišljala da negde ostanem zauvek, iako mi je inženjerska struka omogućavala odlazak i boravak u Švajcarskoj, Kaliforniji, Francuskoj.

Kada bi Vam se ukazala prilika, da li biste putovali vasionskim brodom na neku planetu? S druge strane, da li ima nešto što ste želeli, a niste imali prilike da vidite?
Putovala sam brodom na kraćim relacijama, Dunavom, Jadranom, Egejskim morem, Norveškim fjordovima, ali o putovanju svemirskim brodom nisam razmišljala. Ali, toliko ima lepih predela na Zemlji i ljudi koje bih želela da sretnem, da ne razmišljam o putovanju na druge planete. Želja ima uvek, ali mogućnosti se sužavaju. Ima još dosta toga, što bih želela da vidim, snimim ili napišem. Citiraću indijskog pesnika Tagoru: "Znanje je skupoceno za nas, jer nećemo imati vremena da ga dovršimo".

"Svet turizma"
Razgovarao Marko Jelić