MEKSIKO - J U K A T A N
SVETILIŠTA MAJA U KAMENU
Kultura naroda Maja zasijala je kao meteor nad poluostvrom Jukatan, ostavila trag na zemlji, osvetlila otkrića u kosmosu. U svakodnevni život uplela je brojna znanja koja su i danas osnovi i putokazi civilizacijskog napretka u arhitekturi,građevinarstvu, kosmologiji, dekorativnoj umetnosti oslikavanja, tkanja, oblikovanja.
Put Maja izišao je iz gustih prašuma Gvatemale, iz Petena i lokaliteta Tikal, u Hondurasu iz Kopana, u Belizeu iz Šunantunića. Neke lokalitete Maje su napustile još u V i VI veku, većinu u X veku i uputili se ka Jukatanu. Iz jednog izvesnog kraja, krenuli u neizvesnost. Zauvek su ostavili drhtaje jedne srušene zavese života. Zaustavili su se na Jukatanu, stvorili svoje drugo veliko carstvo i potvrdili veličinu svog trajanja. Stvorili su svoja mala carstva u Čičen Ici, Ušmalu, Kabahu, Palenkeu i u njima svoja svetilišta u kamenu, u kasnom, klasičnom periodu (od VI do X veka) i post klasičnom periodu (od X do XV veka). Neke gradove je progutala džungla, ali su ih arheolozi otrgli iz zagrljaja prašume. Neke gradove i naselja srušili su Španci u XVI veku i od kamenja piramida, sagradili gradove u španskoj baroknoj arhitelturi. Zemlju koju su naselili Maje su nazvali "puuk" – brežuljkaste.
U gradu Meksiku
Neko daleko vreme, presvučeno novom svetlošću, provlači se najvećim trgom Mekisko Sitija – trgom Konstitusiones. Trg jednom ivicom dotiče katerdralu iz perioda španske vlasti, temelje savremenih oblakodera, a drugom rub kamena nedavno otkrivenog arheološkog lokaliteta. Na trgu se tiskaju narodi iz celog sveta i ljubazni domorodci, iz raznih krajeva Meksika. Došli su da prodaju nešto od svojih rukotvorina. Privukla nas je svirka mladića iz držva Čapas, pokrajine Lakandon, u čijim se prašumama još nalaze direktni potomci Maja.
Sviraju na instrumentima starim po otkriću i preko hiljadu godina, poznaju preko hiljadu plesova.
Nose minđuše na rubu ušne školjke i imaju malo spuštene kapke. Saznajemo da su njihove majke na kapke novorođenčeta stavljale loptice žvakaće gume dobijene iz drveća čikozapote, da bi kapci ostali malo spušteni, a oči dobile sanjalački izgled.
Mladići su se osvežili pićem sake, koje se dobija iz kukuruza i preliva medom, a onda su opet zasvirali na svojim instrumentima, na flauti, trubi, dobošu. Tonovi koji su nas pratili dok smo se udaljavali od pijačnih tezgi, šarenih rukotvorina, imali su zvuk poziva nekog davnog vremena. I za nas je to bio zov u dubine vekova, koje neguje poluostrvo Jukatan.
Na rubu izvora
Leteli smo avionom za Čičen Icu. Čičen Ica na jeziku Maja znači "usta bunara" ili poetičnije "na rubu izvora" plemena Ica.
Iz hotela "Maya Land" ,bungalovskog tipa, u okruženju gustog i visokog prašumskog rastinja, put je vodio do najvećeg svetilišta u kamenu – Čičen Ice. Na rubu krečnjačkog, "brisanog prostora" u okruženju niskih agava, drveća čikozapote iz kojih su Maje prve otkrile dobijanje gumene mase za žvakaće gume, povrća amarante, sličnog našem spanaću i izuzetno bogatog belančevinama, skrivala je svoj kupasti krov, prekriven suvim palminim lišćem ili konopljom, mala kuća pripradnika naroda Maja.
Zidovi napravljeni od drveta spolja su oblepljeni zemljom. Unutrašnjost kuće je sa malo nameštaja: spava se na prostirci od suvih trava ili suvog lišća ili u ljuljašci, ispeltenoj od jute, ili niti dobijenih iz osušenih listova agave.
Setih se jednog mog ranijeg boravka u Meksiku, kada je hotel za svoje goste organizovao odlazak na polja agava. Jedan od domorodaca mi je potvrdio da se mreže koje vidimo, prostirači, vreće i torbice, koje ćemo moći da kupimo u prodavnici suvenira, kao i sandale i duge suknje, upravo izrađuju od sušenih niti agave "eneken". Sećam se da su "plačikeri", radnici koji zasecaju agavu, iz jednog razbokorenog stable uvek zasecali samo po dva lista.
Nekada su Maje uplitale ove niti osušene agave i pravile užad za podizanje piramida. Danas se ova sirovina izvozi i industrijski prerađuje.
A onda je jedna devojčica prošla pored nas i stidljivo nam ponudila češljeve napravljene od bodlji kaktusa. Malo na španskom jeziku, malo na engleksom, nudila je svoje suvenire i još nam napomenula da njena majka od bodlji pravi igle za šivenje, iz agave izvlači konac za šivenje, dok otac pravi kukice za ribarenje.
Posle samo nekoliko pređenih koraka prašuma je disala iz nas, a pred nama svetilište u kamenu, na krečnjačkom tlu, ležalo je u zagrljaju prašume. U piramidi Kukulkana, u hramu hiljadu ratnika, kružnoj opservatoriji, hramu jaguara i brojnim spomenicima u kamenu, ležalo je obeležje još uvek neprevaziđene intelektualne snage jednog naroda, jednog vremena koje sada žubori, šapatom nestajanja. U piramidu Kukulkana, svog vrhovnog Boga, Maje su ugradile brojne zakonitosti i svoja dva kalendara: solarni i lunarni, tako što su na sve četiri strane sveta, do vrha piramide, sagradili po 91 stepenik, koji sa poslednjom terasom hrama čine broj 365, tj. broj dana u godini.
U noći punog meseca određivali su ravnodnevicu, na poslednjoj devetoj terasi piramide. Uoči žetve kukuruza, iz istog hrama izvođena je mlada devojka u belom i u pratnji sveštenika i muzike, koračala kultnim putem do piramide do svetog izvora. Tu je uz gromoglasnu muziku sa obiljem nakita, od crnog, belog i zelenog žada, od srebra i obsidijena, ljuljanjem u vodoravnom položaju, držana za stopala i ruke, bačena u bunar dubok između 35 do 40 metara, a prečnika 10-70 metara, kao žrtva bogu Kiše. Bog Kiše – Čak Mol – na zemlju bi poslao kišu, kukuruz bi bogato rodio i narod bi sebe prehranio.
Arheolozi su u prošlom veku pronašli preko 400 ženskih skeleta u žitkom mulju bunara. Samo je nakit odoleo vremenu. Pronađen je i skelet starijeg muškarca. Pretpostavlja se da se otac bacio u bunar od tuge za žrtvovanom kćerkom.
Stubovi hrama hiljadu ratnika zadivljuju rezbarijom u kamenu naoružanih kopljanika sa šlemovima i oklopima, obojenom postojanim bojama. Hram Čak Mola počiva na osnovi sagrađenoj od četiri terase. Na ulazu je poluležeća figura Čak Mola, između dva visoka pilara, ukrašena plamtećom zmijom u kamenoj rezbariji.
Utvrđivanje astroloških i kosmoloških zakonitosti i posmatranje kretanja planeta Maje su činile sa vrha opservatorije, visoke preko sedam metara i jedine kružne građevine u Čičen Ici.
Nijedno svetilište nije se moglo zamisliti bez velikog dvorišta za igranje pelote (vrsta indijanske košarke). Pelote su igrale dve muške ekipe i trebalo je loptu od gume ili kaučuka, koju su Maje same izradile, probaciti kroz kameni prsten u zidu vodoravno postavljen, ali bez doticanja rukama, nogama, glavom. Isključivo bedrima ili laktom. Kapiten uvek obeležen prstenom u nosu i sa dugom kosom, bio je žrtvovan, ako je ekipa izgubila. Nekada je bio žrtvovan i tim pobednika, kako bi se izbegla nagrada onima koji su odneli pobedu. Sve je zavisilo od sveštenstva i njihovih proročkih odluka…
Maje su volele pesmu, igru i slavlje. Slavilo se, pevalo i sviralo na trgu ispred hrama Kukul Kana. U ceremonijalnim svečanostima, zvuk trube, flaute, doboša, uplitao se u krik ptice kecal koji se dobijao odbijanjem eha, tapšanja ili udaranja kamena o kamen, od stepenika piramide. Tajna gradnje piramide sa zvukom svetih ptica nije u potpunosti razrešena.
Kada smo napuštali svetilište, sunce je ležalo u naručju Boga Čak Mola poistovećujući svoju zagasito plamenu boju sa bojom kamene skulpture. Dugo smo tapšali da bi nas ispratio zvuk svetih ptica, posebno ptice kecal, sa piramide iz najsvetlijeg mesta poluostrvu Jukatan.
Svetlost i zvuci
Put od Čičen Ice preko Meride, danas glavnog grada Jukatana, a u vreme Maja važnog grada Iškansiho, pa do Ušmala uverio nas je da je osvanje Jukatana bilo teško za Špance.
Smenjivala su se kračnječnjačka prostranstva bez reka, prašume bez putokaza, a za bunare su znale samo Maje. Konji su se rušili od žeđi, a konjanici od vrućine, pod teškim oklopima. Nisu znali da se iz lista kaktusa, dole zasečenog, može isisati voda. Hijerogliske zapise u kamenu, hartiji od agave i drveta amate, nisu znali da pročitaju.
Ušmal, veliki relogiozni centar Maja, mačetama je odvojen iz zagrljaja prašume. Arhitektura četvorougaonog manastirskog kompleksa zgrada podseća na španku čipku – Toledo vez. Guvernerova palata u dekorativnom "puuk" stilu (kamenje utisnuto u malter), smatra se remek delom neimarstva Maja. U noći igre, "svetlosti i zvuka", kameni mozaici fasada: Velike piramide, u dekorima ptica i cveća, Kuće ptica i golubova, sa otvorima koji projektuju senku na prašumsku tminu, Kuća kornjača sa koso zasečenim krovom, da bi se izbegli zemljotresi, igrom senki dočaravaju lagani hod kornjača po dekorativnom krovu, lelujanje kamenih cvetova, okamenjini let ptica… Iz kamena i zvuka, izrastao je život Maja, preskakao ruševine vremena i zastao na tren, na davno petrificiranom pragu zanemelog doma.
Hram zapisa
Hram u kome se nadmeću fasadna, kamena simfonija stuko arhitekture, (reljef u gipsu), mudrosti 620 hijeroglifa u kamenoj gravuri, nadahnuće oblikovanja nakita u žadu, srebru, obsidijenu, na dar
preminulom vladaru Pakalu – prozvan je Hramom zapisa. Odolevao je kao i Velika palata kralja Pakala (VII vek), Hram Krsta, Sunca, Kukuruza – vlažnoj prašumi i suvim vetrovima. U dubini piramide još leže nedočitani hijeroglifi, a friz na fasadi majke i sina Pakala ukazuje na sadržaj.
Kraj nas su promicale palate impresivne arhitekture i mozaika na putu prolaznosti u kamenu spašeni od mača španske konjice, oslobođeni džinovskih kandži prašume. Iza nas je ostala lepota arhitekture u svečanoj tišini šume. Ispred nas je žuborila tirkizna lepota reke Tulije, obrušavali se vodopadi Agva Azul zarobljeni džunglom i nekadašnjim kultnim mestom Maja u državi Čapas.
U ritmu fieste
Nema mesta u Meksiku sa kojeg se ne čuje pesma. Nema svečanosti bez meksičkih igara. Od 120 festivala godišnje, koliko ih ima u Meksiku, većina se održava u Gvadalahari. Pesma marijačija čuje se već na aerodromu. To je doživljaj koji ću pamtiti. Pojedini hoteli u Gvadalahari nude bogat program nacionalnog folklora u večernjim satima. Kroz predstave se prožimaju istorija i običaji, život i predskazanja iz vremena Asteka i Maja. Nizali su se događaji o osnivanju današnjeg Meksiko Sitija, obrednom venčanju Asteka, padu Montezuminog carstva, nizale su se i igre: "ples čaše i boce...". Od "igre noževa" ledi se krv. Toči se crno vino, služi ćuretina pečena u glini, tortilja, čokoladni prelivi.
I Gvadalahara, kao i Sijudad Meksiko, ima svoj trg Garibaldi. Trg marijačija, sa pesmom do zore. Svira se i peva od stola do stola, na uvce, a orkestara je bezbroj.
Početkom meseca maja, na praznik majke, u Gvadalahari sinovi svojoj majci priređuju dirljivo muzičko zadovoljstvo. Pod prozorom majke, izvodi se pesma "Las manjanitas" iz filma "Jedan dan života".
I mladići marijačija, pevaju svojim izabranicima i sećaju se: u XIX veku, francuski vojnici koji su se borili u pokrajini Halisko ženili su lepe Meksikanke i muzika svirana za vreme venčanja (na francuskom marijaž), "pozajmila" je ime orkestrima, ali se u meksičkom duhu to izgovara "marijači". Oni su postali nacionalni simbol Meksika, kao i mantra njihovog životnog puta "Asi, es la vida" i "dok je pesme, ima i nade".
Marija Savin
"Svet turizma"
